Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković govorila je za portal Klub preduzetnica o važnosti prepoznavanja i edukacije o diskriminaciji i ravnopravnosti polova, ali i uspešnim projektima.
Kako se borba za ravnopravnost menja u svakodnevnom životu ljudi i na koji način vaša institucija direktno utiče na te promene?
Mi smo dobar primer da se svaki trud i posvećenost isplati. Od priče o ravnopravnosti kao nekoj apstraktnoj pojavi do danas kada za to mnogi bore nije prošlo mnogo godina. Ali ono što je navažnije je da smo kroz razne oblike delovanja uspeli da dođemo do brojnih građanki i građana, da ih osnažimo, da ukažemo, da pomerimo neke stvari dajući preporuke mera , tako da danas zaista može da se kaže da smo pravi promoteri ravnopravnosti. Da bi bila uspešna, borba za ravnopravnost mora biti , kontinuirana, sveobuhvatna, ali i prilagođena okolnostima i ljudima koji promene treba da iznesu. Nekada bi smo voleli da stvari idu brže ali svaka promena zahteva vreme kao i prihvaćenost u društvu, odnosno promenu u svesti ljudi. Tokom skoro 15 godina rada, vodili smo stotine postupaka po pritužbama građana, davali smo mišljenja na nacrte mnogih zakona, pokretali inicijative za njihovu izmenu, vodili parnice pred sudom, učestvovali u brojnim projektima, održali obuke za hiljade zaposlenih u policiji, sudovima, centrima za socijalni rad, nacionalnoj službi za zapošljavanje, medijima, organizacijama civilnog društva, sprovodili istraživanja, izdavali godišnje i posebne izveštaje, davali preporuke mera organima javne vlasti… Puno je toga urađeno i promenjeno na bolje, ali pred nama je još mnogo posla.
Koje konkretne korake savetuјete organizacijama i preduzećima da preduzmu kako bi unapredili ravnopravnost i inkluziju u svojim radnim okruženjima?
Konkretno, neka pođu od promene načina razmišljanja. One kompanije koje prihvate potencijal koji inkluzivno radno okruženje ima na produktivnost i zadovoljstvo zaposlenih, brzo dolaze do zaključka da će to imati pozitivan uticaj i na poslovne rezultate, reputaciju i profit. To je nešto što su mnoge razvijene kompanije u svetu primenile i o čemu rado govore. Među merama za unapređenje ravnopravnosti izdvajaju se ohrabrivanje kandidata iz različitih društvenih grupa da se prijave na konkurs, omogućavanje boljeg balansa između posla i privatnih obaveza, reagovanje na diskriminaciju i mobing, senzibilizacija menadžmenta za ohrabrivanje i podsticanje žena na napredovanje u hijerarhijskoj lestvici. Naravno, poštovanje i primene zakona koji zabranjuju diskriminaciju se podrazumevaju.
Znamo da nije svima jednostavno da uvide potrebu i prednost unapređenja ravnopravnosti i kreiranja inkluzivnog radnog okruženja i zbog toga smo pripremili Kodeks ravnopravnosti – priručnik za poslodavce koji sadrži praktične smernice za antidiskriminatorno poslovanje. Kodeks se može preuzeti sa našeg sajta, a zainteresovanima možemo poslati i štampani primerak.
Kako prevazilazite izazove i otpor prilikom implementacije inicijativa za ravnopravnost i šta je ključno za postizanje uspeha u ovoj oblasti?
Na osnovu dosadašnje prakse, može se reći da je većina izazova i otpora uzrokovana nedovoljnom edukacijom ili nedostatkom finansijskih i ljudskih kapaciteta. To je dobro, jer je rešivo na duže staze. Teže je razbiti predrasude koje su i dalje duboko uvrežene u određene pore društva, na čemu neke organizacije grade osnov za javno i društveno delovanje.
Ravnopravnost svih građana i građanki je jedan od postulata savremenog demokratskog društva, njegovog napretka i boljeg života nas koji u tom društvu živimo. Nije uvek lako, ali naše društvo se opredelilo za poštovanje ljudskih prava i vrednosti razvijenih demokratija kojima želimo da se približimo, zbog čega je izvesno da svaka vrsta diskriminacije ljudskog bića po bilo kom osnovu gubi trku sa vremenom. Nemamo taj luksuz da se odričemo ljudi i doprinosa koje mogu dati najširoj zajednici.
Možete li podeliti priču o nekom uspešnom slučaju u kojem je vaša institucija pomogla da se postigne značajna promena za pojedinca ili zajednicu?
Podeliću sa vama primer izuzetno uspešnog projekta “Unapređenje položaja žena i devojčica u ruralnim oblastima” koju je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti sprovodio u saradnji sa Agencijom UN za rodnu ravnopravnost UN Women i uz podršku ambasade Norveške u Beogradu, a koji je imao uticaj na veliki broj žena koje žive na selu. Kao što je poznato, žene sa sela suočavaju se sa mnogim problemima, od neplaćenog rada u domaćinstvu, preko ograničene dostupnosti javnih usluga, nedostatka zdravstvenog ili penzionog osiguranja, neposedovanja imovine na svoje ime ili registrovanog poljoprivrednog gazdinstva.
Tokom tri godine, koliko je ovaj projekat trajao, urađena su istraživanja koja su bacila novo svetlo i pružila detaljne informacije o potrebama žena na selu, kao i odnosa lokalnih zajednica prema problemu diskriminacije njihovih sugrađanki. Pružena je konkretna podrška za 338 žena da pokrenu ili unaprede poslovanje u oblasti poljoprivredne proizvodnje, nabavljena im je oprema (plastenici, košnice, muzilice, prese za voće, sušač polena, drobilice…), a oko 150 žena učestvovalo je u treninzima i okruglim stolovima na kojima su stekle znanja važna za prepoznavanje diskriminacije, ali i znanja za unapređenje poljoprivredne proizvodnje, komunikacije i korišćenja novih tehnologija u cilju boljeg plasmana svojih proizvoda, digitalnih veština, pisanja projekata… Više od 20 žena bilo je u studijskim posetama Sloveniji, Austriji, Hrvatskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj gde su kroz primere dobre prakse stekle dodatne veštine i znanja za pokretanje različitih poljoprivrednih poslova. Takođe, kroz ovaj projekat ojačani su kapaciteti 33 udruženja, među kojima su i ona koja su tek započela svoj rad, a koja se bave unapređenjem položaja žena i devojčica u selu, i pružena podrška za njihovo međusobno umrežavanje.
Doprinos ekonomiji žena sa sela je važan potencijal za razvoj cele zajednice, mnogo veći nego što se sagledava u okviru postojećih javnih politika. Ipak to se menja, mnogi donosioci odluka su nam se pridružili i sami uverili da naše građanke koje žive u selima imaju raznovrsna znanja i kapacitete, da je izuzetno važno slušati njihove predloge i već postojeće aktivnosti implementirati u javne politike.
Koji su najveći problemi sa kojima se žene i manjinske grupe suočavaju danas, i šta konkretno vaša institucija radi kako bi se ti problemi rešavali?
Svaka društvena grupa koja je u povećanom riziku od diskriminacije ima specifične probleme sa kojima se susreće, s tim da su neke od njih u riziku od višestruke i intersekcijske diskriminacije, kao na primer osobe sa invaliditetom ili Romi. Naša praksa pokazuje, da se osnovi diskriminacije kao što su starost, invaliditet, pol i nacionalnost konstantno nalaze u vrhu po broju podnetih pritužbi, dok su oblasti u kojima se diskriminacija naščešće dešava oblast rada i zapošljavanja, postupanje organa javne vlasti, pristup javnim objektima i površinama.
Kada je o ženama reč, prema našoj praksi, najčešće dolazi do diskriminacije u oblasti rada i zapošljavanja. Mlađe žene najviše prijavljuju neopravdan tretman na poslu nakon povratka sa porodiljskog i odsustva radi nege deteta i diskriminaciju na osnovu bračnog i porodičnog statusa, ali nije retko ni seksualno uznemiravanje. Starije žene lakše gube posao, bivaju otpuštene kao tehnološki višak, a posao nalaze mnogo teže nego muškarci istih godina. Takođe, žene u ruralnim oblastima, naročito starije, imaju često otežan pristup zdravstvenim i socijalnim uslugama, lošijeg su materijalnog stanja zbog malih primanja ili zato što su se odrekle nasledstva u korist muških srodnika.
Kako možemo bolje obrazovati i uključiti mlade ljude u borbu za ravnopravnost i pravdu, i šta vi preporučujete kao ključne korake za njihovo aktivno angažovanje?
Mladi se suočavaju sa brojnim izazovima, a mnogi od njih su postali izuzetno kompleksni zbog upotrebe savremenih tehnologija, poput nasilja koje je u porastu u kako među mladima, tako i celom društvu. Kada je reč o diskriminaciji, naša praksa je pokazala da za određene grupe mladih osoba problemi počinju još u najranijoj mladosti. To su, pre svega, deca sa invaliditetom i ona koja boluju od retkih bolesti, deca bez roditeljskog staranja, kao i deca romske nacionalnosti, koja često ne mogu da ostvare prava na obrazovanje, zdravstvenu ili socijalnu zaštitu, na šta se neretko nadovezuje i problem siromaštva. Takođe, može se izdvojiti i problem zapošljavanja i položaj mladih u prvim godinama rada, kada često rade na određeno, kako preko pripravničkog odnosa, tako i na ugovorima o privremenim i povremenim poslovima, zbog čega imaju niže mesečne zarade.
Ključni koraci za aktivno uključivanje mladih u borbu za ravnopravnost podrazumevaju obrazovanje i edukaciju o pojmovima ravnopravnosti i diskriminacije od najranijeg uzrasta, kroz sistem školskog i predškolskog obrazovanja. Naša institucija posvećeno radi sa mladima, već dugi niz godina. Naš Panel mladih okuplja učenike srednjih škola iz cele Srbije, sa kojima kroz predavanja i praktične radionice prolazimo različite situacije, kako bi ti mladići i devojke razumeli pojmove diskriminacije, naučili da je prepoznaju i na nju reaguju. Ideja je da naučeno prenesu dalje, svojim vršnjacima, kako u školi tako i u lokalnoj zajednici. S druge strane, mladi nam ukazuju kako na najbolji način približiti i širiti ideje tolerancije i ravnopravnosti, a samim tim i kreirati društva bez stereotipa i predrasuda.
Koje su najefikasnije strategije za prevenciju i borbu protiv diskriminacije u obrazovnim institucijama i radnim sredinama?
Inkluzivno obrazovanje pruža priliku deci da, bez obzira na njihove lične karakteristike, zajedno uče i rastu, podstiče njihovu radoznalost, razvoj empatije i socijalnih veština, stvarajući bolju osnovu za sticanje visokog obrazovanja i bolji položaj na tržištu rada. Kroz inkluzivno obrazovanje doprinosi se i izgradnji tolerantnije zajednice, dok bilo koji vid izdvajanja ili segregacije može produbiti društvene podele i ograničiti potencijal dece.
Međutim i pored solidnih mehanizama koji su raspoloživi, u praksi i dalje postoje razlike u implementaciji podsticajnih mera između lokalnih samouprava, što je često rezultat razlika u finansijskim i kadrovskim kapacitetima. Školske i predškolske ustanove imaju značajnu ulogu u zaštiti prava i dobrobiti dece, ali neophodno je da se u proces sprečavanja diskriminacije uključi i šira zajednica. Niz pozitivnih primera iz prakse potvrđuje da je pravovremeno prepoznavanje i suzbijanje diskriminacije, zajedno sa aktivnim angažovanjem školskog osoblja, ključni korak ka stvaranju sigurnog i inkluzivnog okruženja za sve učenike. Kroz edukaciju nastavnog kadra i učenika važno je promovisati primere dobre prakse, ali i učiti iz grešaka i kontinuirano unapređivati stanje u pogledu ravnopravnosti i poštovanja različitosti.
Šta je vaša poruka za sve one koji se osećaju obeshrabreno ili marginalizovano u borbi za svoja prava, i kako im možete pomoći da nastave da se bore?
U instituciji Poverenika za zaštitu ravnopravnosti svi građani i građanke imaju istinsku podršku i mogućnost besplatnog mehanizma zaštite. Ali, da bi smo reagovali potrebno je diskriminaciju prijaviti. Kroz sve ove godine delovanja cilj mi je bio da ukažem da je svaka diskriminacija zabranjena i da za nju nema opravdanja. Znam da se mnogi zbog straha od osude okoline, straha za bezbednost pa i nepoverenja ne usuđuju da se obrate nadležnima, ali iako možda svima ne izgleda tako na prvi pogled, postoje institucije i organizacije koji su tu za građane, bez kalkulacije kada i kome pomoći.
Građani nam se mogu u svakom trenutku mogu obratiti na način koji im najviše odgovara – usmeno ili pismeno, kao i putem društvenih mreža Fejsbuk, Instagram i Iks, a mi ćemo im pružiti sve potrebne informacije.
Da bi bismo utvrdili da li je došlo do diskriminacije, potrebno je da nam se obrate osobe koje smatraju da su bile diskriminisane, odnosno da nam podnesu pritužbu, uz navođenje činjenica koje ukazuju da je došlo do diskriminacije. To umesto njih može uraditi i neko drugi uz njihovu saglasnost.
